«On je, uostalom, bez naročitih potreba, solidan kućevni čovek koji ne voli bučna društva; pije veoma umereno, i to s vremena na vreme, a i ne puši mnogo. Najveće mu je zadovoljstvo da niže žuta ćilibarska zrna svojih brojanica kao neki muslimanski hadzija; a možda mu je to tipična kaluđerska navika, ostala od česta druženja sa fratarskom bratijom koja je doskora - bar stariji naraštaji - imala mnogo zajedničkog sa turskim « ćefovima» i «meracima». Stari neženja veoma umerena života, on bi mogao dopustiti sebi i malo više udobnosti i luksuza no što ih ima. Njegovo se ime sreta po svim beogradskim časopisima i dnevnicima: sve se to odlično plaća; današnji književni honorari su visoki i ne mogu se uopšte upoređivati sa honorarima u staroj Jugoslaviji - onda je književnik bio predmet bezdušne eksploatacije sa svih strana. Pa ipak, kad sam Andrića prošle zime posetio u njegovu stanu u Prizrenskoj ulici, tužio mi se na težak život. Nađoh ga pri poslu - olovkom je pravio neke beleške».
