Библиотека Николе Рота

Овог пута упознајемо вас са библиотеком нашег чувеног професора и можда најзвучнијег имена наше психологије - Николе Рота.

Никола Рот није више са нама, умро је пре три године у дубокој старости, у 98. години живота.

Али, нешто је остало - његови студенти, садашњи професори, а овде не можемо а да не поменемо да му је то био и можда најважнији момент његовог научног и педагошког рада-како је сам говорио:

"Величина човека – стручњака, огледа се у томе какве је сараднике, кадар, оставио иза себе".

  Остале су и његове ћерке Мирка и Вера, еминентни медицински радници, доктори наука, његове унуке и унуци.

Остала је и библиотека у којој доминирају књиге његове професије, али и књиге које је он написао, јер је био више него плодан писац који је писао малтене до последњег дана.

Слике које видите направљене су у стану његове ћерке Мирке и куће друге ћерке Вере. Наиме, по његовој смрти библиотека је подељена на два дела, сестре су се тако договориле, што је заиста поштено - свака има право на део успомена на свог оца које се односе на књиге.

Боравећи и код једне и код друге, био сам заиста импресиониран са колико љубави и поштовања су говориле о њему. Део тога пренеле су на мене, иако сам професора Рота упознао само преко његових уџбеника, а признајем то што сам тада научио из тих уџбеника остало је у мом сећању и дан данас. Толико о њему као писцу - не постоји бољи критеријум јасног и разумљивог писања од овога што сам сад рекао.

А сад кратка, чињенично изложена биографија професора Рота за оне који би да сазнају нешто више о њему, чији су пријатељи до последњег његовог дана били и Добрица Ћосић, многи политичари и универзитески радници, бивши студенти укљујући и Жарка Требјешанина кога сад често виђамо на малим екранима.

Професор Никола Рот, рођен је пре 100 година од мајке Терезије и оца Ернеста Рота. Отац трговац, отишао је 1914. у рат из кога се није вратио, а мајка преузима трговину и бригу о породици.

У то време је живео у оскудним материјалним приликама, па је почео да даје часове већ од своје 11. године. Наставио је са подучавањем вршњака готово кроз цело своје школовање. Класичну гимназију завршио је 1929. године у Осијеку.

Након гимназије уписао се на два факултета у Загребу:

• На Филозофском факултету дипломирао је немачки језик са књижевности, психологију, логику и историју филозофије
•  Економско-комерцијалну високу школу је уписао по наговору мајке, а напустио је после успешно завршене прве две године

За време студија, како је сам написао, већину времена посветио је проучавању и раду на психологији. Добио је и био врло поносан на Светосавску студентску награду.

Радио је на Психолошком институту у Загребу, где је започео рад на психологији мишљења, а затим је 1939. на свој захтев премештен за професора у мушкој гимназији у Осијеку.

По доласку усташа на власт у Хрватску отпуштен је из службе 1941. а затим одведен на присилан рад, одакле бежи на Сушак, где се издржава дајући часове. Одлазак у партизане неколико пута је одлаган због провала и његових хапшења.

Успоставља везу са НОП и 1942. одлази у партизане, где се истиче као руководилац културно-просветног и политичког рада. Са 28. Славонском дивизијом учествује у ослобађању Београда где остаје да живи и ради све до краја живота, више од 60 година.

У војсци остаје и после ослобођења, као начелник пропагандног одељења и члан штаба КНОЈ-а, што се види из слика докумената од којих је један потписао лично Александар Лека Ранковић, које се налазе у прилогу и које нам говоре какво је време било онда, али и то у којој мери је ондашња власт ма шта ми сад мислили о цени тога, и не оправдавајући то, ипак водила рачуна о културном наслеђу када је реч о књигама.

У Београду упознаје своју Реу, која се вратила из партизана у родни град. Оснива породицу на коју је био веома поносан.

1946. постаје шеф катедре у официрској Војно - политичкој школи на Бањици.

1949. на властити захтев је демобилисан, ради намере дапређе за наставника на Филозофски факултет.

Како прелазак није био одмах регулисан, упућен је на службу у Савет за науку и културу владе ФНРЈ, где се налази на дужности начелника Академијског савета.

1950. постаје хонорарни предавач Опште психологије на Филозофском факултету у Београду.

Добитник је више одликовања и награда за друштвени ангажман, учешће у НОБ-у и за научни рад од којих бих издвојо:

• Орден братства и јединства
• Орден за храброст
• Орден заслуга за народ
• Орден за војне заслуге
• Орден рада
• Седмојулска награда
• Награда за животно дело (Друштво психолога Србије)

Добитник је и многобројних ништа мање важних плакета, универзитетских и државних.