«Он је, уосталом, без нарочитих потреба, солидан кућевни човек који не воли бучна друштва; пије веома умерено, и то с времена на време, а и не пуши много. Највеће му је задовољство да ниже жута ћилибарска зрна својих бројаница као неки муслимански хаџија; а можда му је то типична калуђерска навика, остала од честа дружења са фратарском братијом која је доскора - бар старији нараштаји - имала много заједничког са турским « ћефовима» и «мерацима». Стари нежења веома умерена живота, он би могао допустити себи и мало више удобности и луксуза но што их има. Његово се име срета по свим београдским часописима и дневницима: све се то одлично плаћа; данашњи књижевни хонорари су високи и не могу се уопште упоређивати са хонорарима у старој Југославији - онда је књижевник био предмет бездушне експлоатације са свих страна. Па ипак, кад сам Андрића прошле зиме посетио у његову стану у Призренској улици, тужио ми се на тежак живот. Нађох га при послу - оловком је правио неке белешке».
