Спасова вода књижевна радионица

Скит Свете Тројице познатији као Спасова Вода налази се на око неколико километара источно од манастира Хиландара у планинском пределу. Да би ходочасник који борави на Светој Гори Атонској посетио ово веома живописно место, познато и као древна књижевна радионица коју је подигао српски краљ Урош, мора да пешачи око 45 минута. И то долином јаруге у којој је на неколико места коптирана вода за манастир Хиландар. Овај прилаз Скиту је уствари једна пешачка стаза, која иде, највећим делом уз обалу поменутог потока без успона и низбрдице. После пређених две трећине стазе ходичасник прелази стеновит поток, код иконе у једној ниши која представља Свету Тројицу. Затим се пут нагло успиње, а после знатног физичког напора намерник доспева на један тесни плато. Скит Св. Тројице сазидан је на том платоу, изнад кога се с једне стране вертикално диже стена висока преко 25 метара. Са доње, источне стране, он је подзидан каменим зидом. Место на коме се Скит налази је лепо, живописно и пошумљено, а данас се састоји од цркве Св. Тројице, рушевине једне омање капеле и једног већег конака, као и једне камене цистерне за воду. Данас је ово предивно место запустело, јер већ више деценија на њему нико не живи.

О обнови Хиландарског Скита Св. Тројица на Сапасовој Води у 17 веку постоји више историјских извора, па је његова прошлост од тога времена до данас, веома јасна. Али о његовој прошлости пре обнове и о његовом оснивању
не знамо много.
Оно што се данас прича о Спасовој Води је то да је Доментијан, сватогорски калуђер из 13 века кога један преписивач из 1263. године хвали као љубитеља књиге, на платоу Свете Тројице написао «Житије Светог Симеона».Наиме, Доментијан овог свог дела наводи да га је он писао у Хиландару у кули Преображења, која се налази изван манастира у планини и коју је саградио српски краљ Урош. Овај податак нарочито је важан када се има у виду један запис из 1592. године који се налази у Хиландару. Наиме,у њему се помиње да је на једном Октоиху- књизи из Спасових Вода, ђакона Василија, написано: « и да буде проклет онај ко га узме од (цркве) Светог Преображења». Очогледно је да је у то време на Спасовој Води постојала црква посвећена Преображењу, вероватно она у којој је Доментијан написао своје чувено дело «Житије Светог Симеона», која се данас, обновљена или новоподигнута, назива Света Тројица.
По мишљењу Ђорђа Трифуновића, Доментијана, прати несрећна судбина многих наших уметника из минулих времена, чије живописе можемо само да наслућујемо кроз вечите зидине тајанствености. Такав, монах, као што је био Доментијан, мало се старао за личну славу. Сав смеран и незагледан у ствари земаљске, оставио је мало података о себи. Два његова књижевна дела и сведочанство једног његовог савременика су нам, данас, једини познати извори за сигурније познавање краћег раздобља Доментијановог живота.
Рођен је, сматра Ђорђе Трифуновић, свакако у Србији и то око 1210. године. О његовом животу, до првог записа, можемо само да наслућујемо. Назива себе»последњим учеником» Светог Саве. Овај израз могао би се схватити и симболично- «последњи» као недостојни или ништи, а «ученик» као духовни следбеник. Изгледа да је ово Доментијаново сведочанство ипак истинито. Описујући у «Животу Светог Саве» и «Животу Светог Симеона», канонизацију Светог Симеона вели како је светогорски сабор благословио « богоноснога оца нашега кир Саву да му напише канон и стихире и чудотворења његова, а он написав колико је могуће, опат благослови нас ученике своје истим благословом».
Затим, Доментијан због своје потврђене учености, приљежности, смирености и других духовних врлина одлази из Кареје, вероватно до 1260. године, и постаје духовник свега братства манастира Хиландара. Међутим, он није живео са братијом у самом манастиру, већ усамљенички у кули Преображења Спасова.Ту је,дакле,у данас познатој Спасовој Води почео да пише своје друго знаменито дело- «Живот Светога Симеона», које је завршио 1264. године. После ове године ми, данас, не знамо ништа више о Доментијану. Отуда нам се живот овог српског средњевековног књижевника пружа као и она његова светлост којој ни почетак не почиње ни крај не ишчезава. Нама данас, његовим потомцима, остаје једино да походимо Спасове Воде, где је, вероватно, овај учени и смерни монах српски-љубитељ књиге- написао бесмртно дело, не би ли бар мало осетили сву благодет коју даје овај Хиландарски Скит.

С.В.Стојанчев

< Претходна		Следећа >