Непознати Иво Андрић-Хомер Балкана

Једини српски нобеловац Иво Андрућ је био велики путник. За време свог живота обишао је многа места и крајеве Југославије , као и друге стране градове и државе. Била су то, у већем броју случајева, службена путовања која је захтевала његова дипломатска служба, а после добијања Нобелове награде за књижевност 1961 године обавеза која му је наметнула јавност. На прсте се могу избројати путовања Андрићева на која је ишао ради одмора или лечења.
Наиме, после Другог светског рата на пут је, обично, ишао као члан разних државних делегација, сам или у пратњи супруге Милице. Као познати писац морао је да држи говоре, да држи разна предавања, да даје новинарима интервјуе, да присуствује бројним свечаним пријемима, да има стрпљења са колегама књижевницима, преводиоцима, поштоваоцима и бројним пријатељима. То стално интересовање јавности о њему, за разлику од Бранислава Нушића који је то волео, Андрић је тешко подносио. Тај « ход под мукама» , како је то дефинисао један његов пријатељ, он је храбро издржавао, све док га је здравље служило.
Прави илустративни пример Андрићевог несебичног « дуга» јавности је његов пут у Грчку и Египат марта месеца 1962. године. Али, овај пут није српски нобеловац обавио само због културне сарадње, већ је, када је реч о Каиру, био претеча који је утрла пут нашој дипломатији. Вероватно је из тог разлога овај његов пут остао непознат широј јавности у Југославији, а у дневној штампи је био једва и забележен иако је Иво Андрић пре само пар месеци постао носилац Нобелове награде за књижевност. Том приликом задржао се, на позив атинске Академије наука у Атини пуних шест дана.
И о овом боравку Иве Андрића у главном граду Грчке мало знамо. У досадашњој објављеној литератури и илустрованим монографијама о њему само се у фрагментима помиње. Пажљивим прегледом београдских дневних новина пронашао сам само две кратке информације државне агенције «Тањуг» .Једну у листу «Борба» са једним слабо видљивим фотосом и другу, нешто дужу али без илустрације у листу «Политика» од 3 марта 1962. године са насловом « Иво Андрић и Милорад Панић- Суреп допутовали у Атину» која гласи: « Југословенски Нобеловац Иво Андрић допутовао је вечерас ( 2 март прим. аут.) у петодневну посету Грчкој. Према програму боравка Андрића ће примити министар иностраних послова Авероф и министар просвете Касиматис. Предвиђен је, такође, свечани пријем у атинској Академији наука у част југословенског књижевника, као и Андрићев састанак с члановима овдашњег удружења књижевника и уметника».
И то би било све, до десетог марта нисам пронашао ни један натпис у београдским дневним новинама који би се односио на боравак Андрићев у Атини и о срдачном дочеку који су му домаћини приредили. Али, зато сам после четири и по деценије у прилици да објавим, први пут, неколико фотографија које нам сликовито илуструју ову посету . Али, не само то већ помоћу њих можемо тачно да реконструишемо колико и од код дана је, што је до сада било непознато, наш књижевник боравио у главном граду Грчке. Наиме, на свакој полеђини, на једанаест фотографија које имам, је тадашњи управник Народне библиотеке Србије песник Милорад Панић- Суреп педантно написао датум када је снимљена и на ком месту.
Дакле, на позив атинске Академије наука Иво Андрић 2. марта 1962. године, вероватно предвече, слеће на атински аеродром, да би наредног дана, трећег марта, написао и послао разгледницу супрузи Милици: ...» добро путовао и здраво стигао. Полазимо за Олимпију. Добро сам. Мислим на вас и срдачно поздрављам све...» А Суреп на крају додаје: « За сада све у раду, нарочито време».
Међутим, ту се нешто неслаже, јер на недавно пронађеној фотографији на којој је Иво Андрић на Олимпији стоји Сурепов запис - четврти март. Затим, на осталим фотосима пише да је Иво Андрић посетио петог марта Микену и Стари Коринт, а шестог је у Делфима импресиониран остацима Аполоновог храма. Том приликом, према истраживању Радована Поповића у књизи « Иво Андрић - Живот», у својој бележници записује следеће : « Богови и богиње, који никад нисте постојали, ја више не могу да ходам, тешко гледам и споро мислим, а знам да ми помоћи не може нико. Пустите ме да седнем на безимен камен и заклоните ме вашим свештеним облаком невидљивости и ћутања!» Затим, на следеће две фотографије снимљене на Акропољу на којој се налази Суреп у друштву са Андрићем и нама непознатом женом Суреп записује датум -7 март 1962. године. Ова Панићева тврдња се неслаже са датумом на последњем писму нашег Нобеловца које је написао супрузи из Атине, а које носи датум 9. март. Оно гласи: «Вратио сам се са последње шетње по Агори атинској ( остаци некадашњег административног, трговачког и културног центра старе Атине при. аут.) и данас после подне летим за Каиро. Завршила се ова заморна шетња, а почиње нова. Много мислим на тебе. Очекујем да ми пишеш у Каиро на амбасаду. Завидим Сурепу који сутра лети за Београд и који ће ти предати ово писмо, заједно са ситницама које сам овде могао да набавим, на брзину. За све је било мало времена. Ипак, видео сам доста, размишљао много, а радујем се више од свега разговору с тобом...».
На основу Суреповог записа на фатографији и овог Андрићевог писма Милици може се , са великом сигурношћу, закљућити да је , Хомеру Балкана , боравак међу остацима велике хеленске цивилизације донело непознато надахнуће. Тако да је, очигледно, таком свог кратког боравка у Атини- од 2. до 9. марта 1962. године- једини Балкански нобеловац више пута враћао Акропољу. Да би, како пише у својој бележници могао да седне на безимени камен и заклони се «свештеним обликом невидљивости и ћутања».

Срђан В. Стојанчев

< Претходна		Следећа >