Непознати Иво Андрић-Молитвени шапат

«Он је, уосталом, без нарочитих потреба, солидан кућевни човек који не воли бучна друштва; пије веома умерено, и то с времена на време, а и не пуши много. Највеће му је задовољство да ниже жута ћилибарска зрна својих бројаница као неки муслимански хаџија; а можда му је то типична калуђерска навика, остала од честа дружења са фратарском братијом која је доскора - бар старији нараштаји - имала много заједничког са турским « ћефовима» и «мерацима». Стари нежења веома умерена живота, он би могао допустити себи и мало више удобности и луксуза но што их има. Његово се име срета по свим београдским часописима и дневницима: све се то одлично плаћа; данашњи књижевни хонорари су високи и не могу се уопште упоређивати са хонорарима у старој Југославији - онда је књижевник био предмет бездушне експлоатације са свих страна. Па ипак, кад сам Андрића прошле зиме посетио у његову стану у Призренској улици, тужио ми се на тежак живот. Нађох га при послу - оловком је правио неке белешке».
Овако описује Иву Андрића, јединог српског нобеловца, Боривоје Јевтић (1894-1959) сарајевски књижевник, који је живео у Београду од 1941. па до 1947. године. Јевтићев рукопис «Белешке о Иви Андрићу», пронађен је у Музеју књижевности у Сарајеву штампан је у «Свесци» број 5 за 1988. годину Задужбине Иве Андрића у Београду.Има 39 страница, in quarto, писаних мастилом и вероватно је написан непосредно после рата, када у марту месецу 1945. године излази из штампе и Андрићево дело «На Дрини ћуприја. Роман», као прва књига у Просветиној библиотеци « Јужнословенски писци».
Али, поставља се питање. Зашто је важно када је изашло прво издање романа, који је једини добио Нобелову награду за књижевност са ових наших простора, када је тај податак опшре познат?Ево и зашто!
У мом поседу, већ неколико година, налази се један примерак баш тог, првог, издања «На Дрини ћуприја.Роман», што и не представља баш неку велику библиофилску реткост. Међутим, овај мој примерак је, ипак, јединствен. Сада сам у прилици да Вам изнесем тајну коју је ова књига скривала нешто више од шест деценија.
На добро очуваном поменутом примерку, што је веома ретко због популарности дела, « На Дрини ћуприја.Роман» налази се посвета аутора у којој стоји:» Бели са најлепшим осећањима и најбољим жељама Иво Андрић. Априла мес. 1945 г. У Београду». Посвета је исписана мастилом на ћирилици.
Али, то није све, оно што је важније на овом примерку има још записа далеко значајнијих. Када се пажљиво прелистају листови књиге уочава се, на почетку сваког поглавља а има их 24 нумерисаних римским бројевима, текст написан оловком на ћирилици. Рукопис је, недвосмислено, Андрићев.
Кренимо излагање редом. Ко је, пре свега, особа са именом Бела, којој је наш нобеловац,са веома присном посветом, поклонио свој примерак дела « На Дрини ћуприја.Роман»?
Реч је о Лепосави Бели Павловић (1906-2004) сликарки, која је сликарство започела код Бете Вукановић; наставила у Букурешту код професора Ј. Стериадеа. Дипломирала на Уметничкој школи у Београду 1929. године, а Академски течај завршила 1932. године. Била је члан и дугогодишњи председник «Ладе», члан УЛУС-а, са којима је излагала, професор француског језика и наш најбољи познавалац румунског језика. Подицала је из угледне српске и београдске дипломатске породице.
Лепосава Бела Павловић је неколико година пред своје упокојење, у једном подужем излагању, о Иви Андрићу и сведочила о природи њиховог познанства и пријатељства. Ево само неколико делова из тог њеног излагања:
«Док је мој отац био отправник послова у Букурешту, дошао је у тадашњи наш генерални конзулат нови вицеконзул треће класе - Иво Андрић, петнаест година млађи од мог оца, а петанестак од мене. Мени је било четрнаест, мом старијем брату шеснаест, а њему двадесет девет година. Дружио се, наравно, са нашим родитељима, али могу рећи, исто толико и са нама, децом. Умео је да се опходи са младима, да разговара са њима као са равнима, са мојим братом поготову. Ја сам као најмлађа, углавном слушала и упијала све што нам је објашњавао. Нашој радости није било краја када нам је једног дана подарио примерак свог « Еx Понта» са посветом. Доцније, у Београду, кад смо одрасли, то је дружење постало још присније. Разлика се у годинама изгуби у извесном добу...Под безумном окупацијом Другог светског рата, нас пет, шест веома блиских пријатеља, међ којима је био и Андрић, састајали смо се недељом код једног од нас, или смо на цео дан пешице одлазили у Кошутњак. У неком забитом кутку проводили бисмо читаве сате како бисмо могли безбрижно да поразговарамо о брижним временима која су нас снашла. С времена на време међутим умели смо и да се нашалимо... Једног Великог петка, не могу да се сетим које године, али свакако после Другог светског рата, Андрић који је волео да пешачи, пратећи ме до мале топчидерске цркве, где сам имала обичај да идем на целивање, одједном ми рече: « Не разумем данашње људе из ове наше земље који ни на Велики Петак бар не узму нешто о Христу да прочитају - О Христу, том врхунском мислиоцу који нам је дат, највећи поклон који смо икад добили али кога би више но икада, баш данас требало да проучимо. Андрићу су песме биле као нека врста духовног дневника преко којег је он Свевишњем поверавао све своје немире. У тим његовим, може се слободно рећи, исповестима, нема ничег затајеног. У њима Андрић разоткрива у потпуности своју душу и све оно чега у разговорима јавно, са другима, није хтео да дотиче.
Ни богови ни молитва!
Па ипак бива понекад, да чујем
Нешто као молитвени шапат у себи.
То је моја стара и вечно жива жеља
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна духа.»
... Ова песма једна од последњих ако није и последња коју је прибележио живи је доказ да је не само у младости већ и до тако рећи издисаја свог носио божанску мисао у себи и тражио Свевишњег...»
Из овог сведочења Лепосве Беле Павловић јасно се види вишегодишње пријатељство и сусретање Беле и Иве, а део преписке између њих двоје коју сам прочитао говори нам о једној веома јакој сентименталној вези са пуно емоција. Из рукописне заставштине се не стиће утисак да су они у неком тренутку прешли црвену линију пријатељства између мушкарца и жене. Иако је уочљиво да му је Бела наденула необјашњив, до данас, надимак «Мандарин». Бројна писма и дописнице Бели, Андрић почиње са «Драга Бела», а завршава их обавезно са: «Срдачно ваш» или само «ваш Иво Андрић». Затим, сазнао сам из преписке да је Бела Павловић, што се из до данас написаних биографија Иве Андрића не види, била особа којој је наш нобеловац радо поверавао, своје делове тек написаних рукописа да би их она, прва, прочитала и исказала суд о њиховој вредности.
Дакле, Лепосава Бела Павловић је била та особа из сенке у коју је Иво Андрић имао велико поверење дуги низ година.
Но вратимо се коначно мојем првом издању «На Дрини ћуприја. Роман»,и записима на поглављима. Нема никакве сумње да су они написани руком Иве Андрића, али каква је била намена тих записа на почетку сваког поглавља?
Верујем да је овде реч о пишчевој жељи да на следећем, другом, издању које је изашло у Сарајеву у другој половини 1946. године стави наслове на поглављима којих у, првом, није било. Но овај свој наум, из непознатог разлога, није спровео. Али је зато, оно што стручњаци нису приметили променио насловну страну. Наиме, у првом издању стоји «На Дрини ћуприја.Роман», док на насловној страни другог издања је текст: « На Дрини ћуприја. Вишеградска хроника.» Овај податак оповргава досадашње мишљење да је Андрић нерадо мењао и прерађивао своје радове. Какву је улогу у тим променама имала Бела Павловић ваљало би истражити. У прилог овој тврдњи говори ми и следеће писмо Беле, Иви Андрићу у Сарајево од 20. јуна 1946. године, писано у Београду:
«Питаћете се зашто ли вам шаљем писмо авионом и смејаћете се кад будете видели а немам зато у ствари никаквог оно што се зове озбиљног разлога. Али, ето, осећам потребу са вама да проговорим а изгледа ми глупо да вам тек онако шаљем писмо које вам не може стићи... Уморна сам страховито, или ми се бар чини. Сваки ми је минут драгоцен. Волела бих да се овај крај месеца некако продужи - у недоглед кад би се могло. Време међутим необазирући се иде својим током неумољиво. Довољно брзо и сувише брзо када су у питању дани које би човек хтео да задржи и сувише споро када су у питању минути. Јуре дани које би човек хтео да заустави, миле тренутци којима човек не би хтео да да времена да се тако болно у вама крећу. А ви знате да све тако мора бити и нека виша сила и разум вам кажу да сав тај бол не води ничему и ако осећате дубоко у вама да патња ма какве врсте била неможе бити бесмислена и поготову не узалудна. Али то ја сада говорим бесмислице.Немојте заборавити да На Дрини ћуприја допуните насловом Вишеградска хроника... Вратите се здраво! Бела.»
Дакле, на крају, из овог писма јасно се види намера да се измени насловна страна романа «На Дрини ћуприја.Роман», што је аутор у Сарајеву и урадио, почев од другог издања.Вероватно је имао и идеју да стави наслове на сваком поглављу, а желећи да чује мишљење Беле Павловић поклонио јој је тај примерак. А можда је то написао у некој од бројних посета Павловићима после разговора са Белом што се вероватно догодило после априла 1946. године. Ова рукописна заоставштина Иве Андрића се сада, први пут, штампа и постаје доступна истраживачима српске културе и широј јавности као сведочанство намере Иве Андрића, јединог српског нобеловца, да допуни своје дело за које је неколико година касније и добио Нобелову награду.
Предлози Иве Андрића за наслове поглавља:
I - Мост готов или У градњи
II - Поворка деце или Скела са скелеџијом
III - Скуп око гуслара или Абидага на узвисини, а испод њега поворка у којој одводе Радисава или Човек на коцу
IV- Човек на коцу или Сељаци сахрањују Радисава или Зид са натписом или Кандило или Светлост неба пада на гроб
V - Оронули хан или Преплављени мост
VI - Чардак над капијом или Чича Јелисије или Ватре у ноћи, на планини
VII - Поворка избеглица из Ужица или Заптија на капији
VIII - Лик Фате или Кућа на Вељем Лугу са пределом испод ње или Кућа на Назукама
IX - Алихоџа или Проглас са царским грбом или Караманлија
X - Поп Никола или Поворка аустро. коњаника или Четворица на капији
XI - Глава Шемсибега или Осветљен мост аустријски грб, двоглав орао или Фењери на капији
XII - Двојица коцкара на месечини или Вихор носи карте и дукате или Карте састављене тако да се види 29, а наслућује се иза њих последња карта која може бити 2 и 3
XIII - Два стражара на капији или Турска девојчица у дугачком шалу или Сахрана федуна или У даљини дим од његове сламњаче или Глава девојчице
XIV - « Hotel zur Brucke» или Лотика
XV - Ћоркан хода по огради моста или Сцена у кафани
XVI - Анђели праве од крила ћуприју или Локомотива са вагонима
XVII - Плакат о анексији на зиду са двоглавим орлом или Лице Бранковића слепо-глуво-немо
XVIII - Гранични стубови који су поваљени или Полумесец са звездом на заласку
XIX - Студенти на капији ( двојица) или Човек који хода по огради
XX - Лотикин прозор ( једини осветљен) или Лотика ( с леђа) погнута над својим хартијама
XXI - Пар у ноћи или Сантина магаза
XXII - Коло или Стража на капији или Вешала
XXIII - Пар који се опрашта или Лотика са својима одлази или Војници чувају газда Павла
XXIV - Али-хоџа у табору или Преломљени мост или Али- хоџа се враћа кући узбрдо
Срђан В. Стојанчев

Посебну захвалност аутор дугује Даници Филиповић, библиотекару саветнику Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић» у Београду, која му је помогла да одгонетне поједине делове рукописа Иве Андрића; као и Зорици Пелеш, књижевници која му је несебично уступила материјал из рукописне заоставштине Лепосаве Беле Павловић.

< Претходна